MY DIARY (moja knjiga)
Život nikad nije savršen...
...trideset i drugo poglavlje...
Tokyo, JapanČetvrtak 27.10.2004., 23:11 Dragi Dnevniče... Jučer sam odnijela tu poruka… I pitala sam se kako će to one primiti, mislila sam ih čekati, ali koliko ih poznajem, meni će isto ostaviti poruku. Što i jesu… Jutros sam išla vidjeti ima li šta na klupici, i bila jedna velika poruka i ruža. Kao lijepo… Evo šta je pisalo: «Draga Su… Pa di si ti, zašto si tako otišla, zašto se ne vratiš, Nika je jako tužna, nema s kim biti u paru za tenis… Vrati se dušo, nedostaješ nam… Osobito Rokyu, i nama… Roditelji ti svaki dan plaču i pitaju policiju ima li kojih novih tragova. Vrati nam se Su!!! Mi te volimo, mi smo tvoja obitelj, nemoj nam to raditi!!! WE LOVE YOU… Vrati nam se!!! Pusa… Luna i Nika…», i imalo je srčeka nacrtana, i pusa… Počela sam plakati na poruku… Stvarno nisam znala da je tako strašno… Ali nekako još ne želim ići doma. Nekako se ne osjećam spremnom… Još. Ma više ni sama ne znam… I ja sam napisala pismo, i odnit ču im sutra: «Drage cure, znam da ste tužne i sve, ali se želim odvojiti od svega ovoga, možda se vratim, ali nisam sigurna… Nemojte se brinuti… Ja sam OK!! I vi meni nedostajete. I nikada vas neću zaboraviti, jako mi puno značite, toliko vas volim da ne znam što ću sa sobom… Samo ostanite čvrste, znam da to možete. Pusa, SU! P.S.: neka i ovo ostane tajna… hvala unaprid…» Stvarno teško, nisam mislila da će biti tako, stvarno sam glupa, ma ne znam… To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...trideset i prvo poglavlje...
Tokyo, JapanUtorak 25.10.2004., 21:31 Dragi Dnevniče... Kako grozan dan, pošto mi je bio slobodan dan, išla sam u grad da nabavim nešto odječe i hranu i takve stvari, kada ono… Lu-Lu i Nika šetaju gradom, učinilo mi se da su me vidjele. Pa sam ušla u prvi dućan koji sam naišla. Na svu sreću ,nisu me prepoznaju, imam jako kratku kosu, i odjeću koju inače ne nosim, i nemam šminke, pa sam ih malo slijedila… Kako sam ih slijedila, nisu išle prema doma, išle su u park i sjele na kupicu di smo se jednog dana potpisale, i ja sam još napisala: «BEST FRENDICE – dok nas smrt ne rastavi… », i Nika je sjela i počela plakati, nisam je baš najbolje čula, samo sam skužila da plače jer mene nema, i da joj nedostajem… Nisam više mogla njih slušati, pa sam otišla doma… Kada sam došla, legla sam na krevet i počela plakati… Ne znam zašto, ali sam morala… Još uvijek vjerujem da im ja ne trebam, ali nisam to mogla vjerovati… Popodne sam odlučila!!! Napisat ču im poruku, pismo… I ostaviti na klupicu sa našim potpisom. Cijelo popodne sa smišljala šta da ima napišem, i nakraju u 21h sam napisala: «Stvarno mi je žao što sam otišla, ali to je moja odluka, i držat ću je se… Nemojte tugovati zbog mene, ja sam dobro, to recite i Rokyu. Ne želim da plačete zbog mene. Samo želim da nastavite živjeti bez mene, mogle ste prije, možete i sada… Pusa… Su-Yung Chin, P.S.: Nemojte ovo pokazivati mojim roditeljima, molim vas, ni novinarima, ni policiji…». Sutra ću ovo ostaviti na klupici rano ujutro… To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...trideseto poglavlje...
Tokyo, JapanPonedjeljak 24.10.2004., 23:50 Dragi Dnevniče... Ajme jedva čekam sljedeći ponedjeljak!!! Ja mislim da će biti LUDNICA, a na poslu mi je još veća ludnica, baš mi lijepo raditi tamo. Svi su tako dragi i pristojni i vole pričati samnom, kako cool. Iako izmišljam svoju prošlost, ipak se snalazim, pomalo… Ma sve je uredu samnom, iako je Lu-Lu malo bolesna… Ne mislim da ima temperaturu, nego je malo uganula šapicu. A veterinar kaže da će sve biti OK, još je mlada i rast će, malo me je strah, ali moram se suzdržati… Ali ona je još štene!!! Još je mala, i tako slatka, izgleda da je moram držati na uzicu… Jadna. Kada sam još stanovala doma, imala je jako veliki vrt di je mogla trčati, a sada je samo u kući… A jučer (nedjelja), opet sam vidjela u novinama da me još uvijek traže… I opet je bila jedan izjava. Od mog dečka, Rokya, rekao je ovako: «Zašto se ne vratiš Su, nedostaješ nam. Nije više onako kako je bilo, sve je pusto bez tvoga osmjeha. Molim te ako ovo čitaš, vrati se, nisi ti za ništa kriva. Ako je neko kriv onda sam to ja. Molim te vrati se, nedostaješ meni, svojoj obitelji, i prijateljima. Ako te neko oteo, ja ču platiti otkupninu. Sve ču učiniti samo se vrati.». Malo je falilo da nisam zaplakala. Izgleda da svima nedostajem, ali ne znam… Srce mi govori da se vratim a mozak da ostanem. PUCA MI GLAVA OD OVOGA!!! Na svu sreću da sutra ne radim, imam slobodan dan svaki utorak… To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...dvadeset i deveto poglavlje...
Tokyo, JapanPetak 21.10.2004., 22:32 Dragi Dnevniče... Jučer sam imala taj razgovor u onom pubu, i prošao je OK, rekli su mi da pričekam danas navečer (jučer). Da će me nazvati. Zato sam cjelu večer sjedila ispred tog telefona i čekala da me nazove, jer jedino taj «možda moj budući» šef zna za ovaj broj, niko drugi!!! Nakon 1ipo sat sjedenja i čekanja, zazvonio je… Kada sam podigla slušalicu, ukočila sam se, nisam znala šta da kažem… Nakon nekoliko minuta jedino što sam čula je da sam primljena/zaposlena. MOLIM… Sva sam skakutala od sreće, JEEEE!!!!!!!!!! Cjelu noć sam skakala od sreće, nisam mogla vjerovati svojim ušima šta sam to čula, još su mi rekli da moram nositi njihovu kao uniformu, a šta sam imala, bože sačuvaj… Kratke hlačice, uska bijela majca, visoke čizme, i raskinute lisice ne rukama. Malo mi blesavo zvuči, ali moram zaraditi nešto love da preživim ovdje… Danas sam imala prvi dan posla, bilo je i loših dana, ali me ova druga radnica (rade nas dvi u dvije smijene, ja i ona imamo do 22h), zove se Stella, ima 17ipo godina, njezin rođendan je za 10 dana, i bit će velikog slavlja. Odmah me pozvala nakon naše smjene… Istina bilo mi je malo naporno, ali sam sve skopčala, imam dobro pamćenje, na svu sreću!!! Nadam se da neće škužiti da imam samo 16 godina… Ubrzo 17… To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...dvadeset i osmo poglavlje...
Tokyo, JapanSrijeda 19.10.2004., 23:17 Dragi Dnevniče... Danas sam išla pogledat za one lažne dokumente, i dobro je prošlo, i nije bilo skupo. Pa bogati se taj čovjek tko to radi, napravi lažne iskaznice i dokumente za jako kratko vremena. I jedino šta sam trebala dati je potpis, sliku i novac za to sve. I sutra idem za onaj razgovor za posao u onom «Bella Pub». Nisam nimalo nervozna, jedino što ne mogu nikako zaspati, a legla sa u 19:00 sati, i jedva da zaspim, ne znam zašto?? Jesam umorna, ali kao da me nešto muči, ne mogu to baš najbolje objasniti. Ali sam se onda sjetila, nisam pogledala današnje novine… Sada je 20:30, pokupila sam novine od vani i prelistala ih, i vidjela prilog: «Djevojčica zvana Su-Yung Chin je pobjegla od svoje kuče, njezini roditelji ne znaju koji je uzrok takvom ponašanju koji nije uobičajen kod nje. Vjeruje se da to možda zbog rastave njezinih roditelja, ili možda nekih njenih ljubavnih problema. Njezina obitelj je u plaču, očaju i u strahu da joj se ništa ne dogodi i da se vrati čitava i zdrava. Ovo je izjava njene majke: «Ne znam zašto je to morala napraviti, ako sam ja za to kriva onda neka mi oprosti, samo neka se vrati živa. Ne bi je htjela vidjeti mrtvu ili još gore…». Molimo sve građane koji su vidjeli tu djevojčicu neka se jave policijskoj postaji ili njenim roditeljima, također, tu je uključena i velika nagrada.». Ipak sam dospjela u novinama, ali me niko neće naći. I sigurno nije istina da moji tuguju zbog mene. To je najveća laž od ikojih!!!! To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...dvadeset i sedmo poglavlje...
Tokyo, JapanUtorak 18.10.2004., 23:50 Dragi Dnevniče... U nedjelju navečer sam se tiho iskrala iz kuće. Niko me nije čuo… Dakako bio je mali problem kako tiho izvući Lulu van, ali sam nekako uspjela. Išla sam skroz na drugi kraj Tokya, prvo sam mislila u neki drugi grad ali mi se nije dalo, bar ne sada. I odmah sam našla neki zgodan hotelić zvan «Mali Japan», jako zgodan, i još prima pse, i jeftin je. Ali ima sve, kuhinju, TV, sobu, kupatilo, ma sve skoro, samo nema jakuzi ali je ok. Iako imam natjecanje za nekoliko mjeseci i žao mi je Nike, i svih, ali sam im svima ostavila pismo i na neki način objasnila situaciju… Ali dakako nisam uzela mobitel, ionako mi i ne triba!!! Još od danas se više ne zovem Su-Yung, sada se zovem Mia, kao Nikina mala sestra. Sada mi se već čini da su pokrenuli istragu, 100% sigurna!!! Ma baš me briga, kome sam ja potrebna… NIKOME!!!!!!!!!! Još uvik si pokušavam naći posao, a mislim da onaj tamo kafić preko puta stana, zvan «Bella Pub», traži nekoga. Zgodan je kafić, ima dovoljno tamo prostora, veliki šank, pozornica za svirke, SUPER!!!! Samo trebam nabaviti lažne dokumente i sve, a ne mogu pitati nikoga od svojih poznanika… Sva sreća, jučer sam u novinama našla neki oglas za lažne dokumente, 100% sigurne. Tamo bi mogla sutra ići, nadam se da nije skupo?? Ma koga ja zavaravam… svugdje može pisati 100% sigurno, a na kraju ispadne 0% sigurno. Ma zapravo… Probat ću!! Nije ništa čudno da u novinama se nalaze oglasi za lažne dokumente… Uobičajeno… Ali ovisi u kojim novinama. Inače su u novinama koje skoro nitko ne čita, a to su novine za ribare, koji ribari baš i ne čitaju Ali me jedino brine to što sada moji roditelji misle, ma koga briga, nisam im ja bitna, ima nas dosta, ko da sam jedina!!! Tamo su još blizanci, Yo-Yo, i mali Jacky. Meni je ovako najbolje!!! To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...dvadeset i šesto poglavlje...
Tokyo, JapanSubota 15.10.2004., 22:47 Dragi Dnevniče... Ova dva dana nisam htjela izaći vani, jela bi samo kada nikoga nema kući, nisam htjela s nikim pričati. Ignorirala sam sve svoje pozive i poruke, čar i Rokya i cure, i svoju familiju. Mama je pokušala razgovarati samnom ali je nisam puštala u sobu, bila sam u tolikoj depresiji… Nisam se mogla ništa raditi… Još sam u ova dva dana nešto odlučila, a sada sam 100 % sigurna što ću napraviti, SUTRA ODLAZIM, pobjeći ću iz kuće… Najozbiljnije!!!! Niko me nije vidio ovakvu, pa se čak mogu pretvarati da sam muško, ali tu je i problem, imam jako velike grudi. A još ne mogu baš napraviti tako duboki muški glas, ma biti ću ipak ono što jesam. Već sam si spakirala stvari, odjeću, hranu, malo šminke, neke knjige, i druge moje važne stvari. I naravno Lu-Lu ide samnom… Sutra navečer ću pobjeći, to niko ne zna, zato još moram nabaviti lovu, imam dosta love kod sebe, imam dovoljno za smještaj, ali moram naći neki posao. Na pumpi ili u nekom pubu ili kafiću… Ma snaći ču se ja, imam lijepo tijelo, a i godine za to… Nadam se… Još sada nisam sigurna što to radim ali moram, ako odem, svi će moji problemi nestati. Možda ovaj bijeg rastuži moje, ali nema veze, ko da je njih riga za mene… Neće biti ništa drugačije kada ja odem… Ništa!!! To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...dvadeset i peto poglavlje...
Tokyo, Japančetvrtak 13.10.2004., 20:27 Dragi Dnevniče... Danas mi se uopće nije dalo u školu, od onog jučer što mi je Vik rekao nisam se još mogla trgnuti, i nisam išla u školu. Yo-Yo me pokušala nagovoriti da odem u školu ali nije uspjela. Nakon što sam joj rekla što se sve to događalo proteklih nekoliko dana, shvatila je koliko mi je sada teško… U 2h su se kod mene pojavile Luna i Nika, a i Bianca. Bianca je čula što se to događalo samnom od Lune pa je preskočila školu. A Luna i Nika nisu picale, nego nisu išle na tjelesni, jer svaki drugi četvrtkom zadnja 4 sata je za cure, odmah su došle do mene da vide kao sam. I Roky me cilo vrime zvao, ali se Luna uvijek javljala, nisam mogla pričati s njim, pa je Luna nešto smislila: «Su ne može se javiti, jako je boli glava, i vama muškima se ne bi svidjela zamisao da je tješite dok ima one dane…». Nakon toga više nije zvao, kako su muški osjetljivi na tu temu… Kada je bilo 5h, otišle su doma, bilo mi je malo bolje i rekla sam im da ću sutra doći u školu. E to se promijenilo… U 6:30h sam otišla u kuhinju da nešto gricnem a kad ono u dnevnom boravku tata sa, nisam mogla vjerovati, MAMOM. Kada sam ju vidjela odmah sam pozvala ostatak kuće da dođe, i svi smo navalili na mamu. Bilo mi je jako drago što je vodim, a i svima nama… Nakon nekog vremena, tata je rekao blizancima da odu u sobe, a da ja i Yo-Yo ostanemo da popričamo. Mislila sam da će mama reći da se vraća, ali onda ne bi poslala njih ča, i nekako me čudno mama gledala, kao da je smak svijeta. Nakon 10 min mama je prešla na stvar: «Cure moram vam reći nešto važno što bi promijenilo naš život zauvijek. Ja i vaš otac se RASTAJEMO. Sada se samo moramo odlučiti ko će dobiti koje djece…». MOLIM, KAO JE TO!!!!!!!!!!! Ja to ne želim, počela sam se derati na njih a Yo-Yo me pokušala stišati ali nije uspjelo, ona se ponaša kao da to već za. Izgleda da je pretpostavljala. Ali NEEEEE, to nikako neće ići!!!! Nakon toga otišla sam plačući u sobu, mislim da sam isplakala cjelu rijeku iz sebe. Od tolikog bijesa i tuge nisam znala što ću. E onda sam uzela škare, i svoju dugu crnu kosu, pa sam je…ODREZALA. Skroz, na najkraće, tek nakon nekog vremena sam shvatila što sam napravila, onda sam još više zaplakala. Yo-Yo je htjela ući, ali nisam htjela izaći niti je pustiti, od tada sam znala da ja moj život velika koma!!! To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...dvadeset i četvrto poglavlje...
Tokyo, JapanSrijeda 12.10.2004., 22:41 Dragi Dnevniče... Kada sam jučer došla u školu, Luna me opet napala, tako i sve cure iz mog razreda, kako se vijest brzo širi, a znam i ko je to proširio ono samnom i Vikom –TONY. On uvik širi one važne vijesti po razredu. Nisam im ništa rekla… Kada je bio odmor (ručak), ja, Luna i Niki smo se smjestile na naše uobičajeno mjesto kod velikog hrasta, di je uvik hlad. Sve sam im rekla o onom prekjučer, bile su ljubomorne na mene, samo zato što ja imam takvog dečka koji bi sve živo napravio, a nije ga ni sram to napraviti… Kada je završila škola, dobila sam poruku od, nekoga od koga nisam očekivala, VIKA!!!! Tražio da se nađemo sutra (danas) kod robne da «popričamo», nisam znala o čemu bi pričale. Iz prve nisam htjela, ali me Niki nagovorila da odem da vidim u čemu je štos. I one su također htjele ići, ali da budu negdi sakrivene da ih Vik ne vidi. Pristala sam. Poslala sam mu poruku kada, a on je javio nakon škole, izgleda da zna da Roky ima trening odmah nakon škole da je znao da neće ići samnom doma. Roky trenira rukomet već 5 godina, i jako mu dobro ide, već je osvojio 3 srebrne medalje, čak je prije 2 godine prozvan najboljim strijelcem u Japanu. Danas nakon škole sam se odmah uputila prema robnoj, a i nije tako daleko, samo 20 min pješačenja od moje škole. Luna i Nika su zauzele svoje položaje, kao i ja. Nisam ga dugo čekala i evo njega. Odmah smo išli do parka di smo sjeli i tak tamo smo počeli pričati. Prvo što je rekao nisam mogla vjerovat svojim ušima… Rekao je da me VOLI!!!!! MOLIM!!!! Rekla sam mu da priča bezveze, ali rekao je da je istina: «Su-Yung, ne lažem. Stvarno to mislim, od onog dana kada sam te upoznao odmah sam se zaljubio u tebe. I kada si me ostavila, onda sam se još više zaljubio u tebe. A kada sam vidio ko ti je dečko, e to je onda prešlo od zaljubljenog Vike, to je prešlo u slomljenog Vika. A kada si me onu večer poljubila, onda sam otkrio da te toliko volim i da želim biti s tobom. Bez tebe mi je život prazan. A ona Lucy mi je cura samo zato da pokušam zaboraviti na tebe, ali ne mogu. Kada nju ljubim, nije mi isto…». I onda me pokušao poljubiti, ali se ovaj put nisam dala, kada mi se dovoljno približio, takvu sam mu trisku opalila da nije skužio šta mu je bilo. Onda su došle njih dvi i one mu dale trisku, onda smo nas tri otišle doma. To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...dvadeset i treće poglavlje...
Tokyo, JapanUtorak 11.10.2004., 00:10 Dragi Dnevniče... AJMEEEEEEEEEEE, kako je bilo GENIJALNOOOOOOOOOOOOOO!!!! Iako nam je bila škola ujutro pa do 4h, u 5:30h smo ja i Roky otišli u LUNAPARK koji se otvorio prije 5 dana, bilo je super!!! I mislila sam na to da idem koji dan, a pošto ja danas biram mjesto spoja, odabrala sam ovaj veliki lunapark. Bio je uvik uz mene, nije me puštao, čak ni kada smo išli u kuću strave me non-stop držao, iako se činilo da se on više bojao od mene… Išli smo na sve vrste vožnji, prvo ta kuća strave, a onda je slijedio lagani vrtuljak, a onda autići, malo smo odvojeno sidili a malo i skupa. Od tada su slijedile one snažne vožnje… Prvo onaj veliki kotač, onda dvije vrste brzih kao «vlakića», ali ništa strašnije. Onda je slijedilo nešto što je on htio, «ljubavni tunel». E, u njemu mi je bilo kao u snu. Zidovi su bili oslikani sa srcima i jednorogima i vilama. Mene e najviše svidjela slika di su vila i jednorog zajedno u nekoj šumi, a izgledali su i zaljubljeno, kako je bila lijepa… A nisam sigurna, ali mislim da ta slika je predstavljala kako bez obzira tko si ti ili što si ti, ljubav je najjače od ičega, da je misteriozna, puna emocija i iznenađenja, i da se i suprotnosti privlače. Tako da nikad ne smijem podcjenjivati, sve je moguće… U tom tunelu je bilo tako ugodno da sam tamo htjela ostati, mislim da smo se tamo vozili najviše 6 puta, ali pošto je ponedjeljak, zatvorio se u 8:30, ma nema veze, bar sam nešto osvojila, tj. Roky je za MENE nešto osvojio… Ah da, i svidio mu se CD koji sam mu kupila, baš mi je bilo drago zbog njega. Puni 1h smo šetali okolo dok me nije odveo kući, i nismo baš štedjeli na poljupcima, bilo ih je puno… Kada sam otišla u svoju sobu, na svojoj sam sekretarici vidjela 10 PORUKA, i to sve od LUNE… Tipično od nje. Želi sve saznati, od moje i njegove odječe pa do kraja večeri… Ma, neka se strpi do sutra, u školi ću joj reći ionako. Sve do ponoći nisam mogla zaspati, ali sigurno oću!!! Moram!!! To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...dvadeset i drugo poglavlje...
Tokyo, JapanNedjelja 9.10.2004., 23:36 Dragi Dnevniče... Jučer sam mislila da me Roky nikada neće nazvati, kada bi svaki put zazvonio telefon, ja bi trčala, a uvijek je neko drugi, a ne on. Molila sam se da mi nekako oprosti, a još sam bila i u strahu da će Vik njemu reći da smo bili «zajedno», nisam znala što ču sa sobom… Dok me nije nazvao jučer popodne, rekao je: «Vik mi je isto reka da je bilo slučajno, razumijem te na neki način, niko ne može odoljeti njegovim očima, možda je nekako malo ružniji od mene, ali zato ima lipe oči. Opraštam ti…». Nisam mogla tada vjerovati svojim ušima, iako nam je preksutra godišnjica, rekao mi je da će me sutra (danas) odvesti negdje, da će napraviti nešto spektakularno, molim?? Ma nema veze, meni je najviše bitno to što mi je oprosti!!! Danas ujutro su došle njih tri da popričamo šta je to bilo neku večer… Rekla sam im da još imam neke osjećaje prema Viku, ali da su one prema Rokyu veće i jače, i da ga neću ostaviti!!! Pomogle su mi da odaberem odjeću za danas. Moram se malo urediti za njega, da vidi koliko mi on znači… I dobro sam prošla, crna minica, ne toliko kratka ali dovoljno da se ne vidi moja guzica. Majica na špaline, dakako da sam imala svoju novu kožnu jaknu tada, nju sam dobila od bake (sa mamine strane, djed je umro kada sam imala 5 godina) za bez veze. Ona je jako moderna osoba, oduvijek je tako bila, i kada je djed bio živ i kada je umro, ostala je isto luda kao i uvijek. A ona živi u Kini također, u Pekingu… Ali ta baka i druga baka se baš ne slažu najbolje… Ne vole se jednostavno rečeno. Čekala sam ga na uobičajenom mjestu kod ljuljačke, došao je, sa lijepim buketom cvijeća, i autom. Pa nije morao toliko, ali sam čula da kada napravi neku tako pogrešku pa on dade sve od sebe da je iskupi… Samo smo se vozikali i pili malo šampanjca. Vozili smo se puna 3h, nije nam nimalo bilo dosadno, ali smo se dogovorili da ja sutra organiziram naš spoj, iako je ovo bilo za sutra ali izgleda da nije mogao dugo čekati… Jedva čekam sutra!!!! To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...dvadeset i prvo poglavlje...
Tokyo, JapanPetak 7.10.2004., 20:51 Dragi Dnevniče... Jutros sam našla savršen dar za Rokya, CD-e od EMINEMA, ma super, toga nema. Iako se on malo reperski oblači, ništa strašno, još je sladak. I nije baš puno došao, samo nekih 70 penija, i još sam mu kupila malo čokolade... Ali navečer je bilo predstave, mislila sam da nikada neće završiti... Ja i Roky, Nika i Won-Ky, Bianca i Leon, Luna i Tony, znači to je bio nešto četverostruki date, i išli smo park sa mali jezerom, svi smo se dobro zabavili dok nije došao on!! On, VIK, sa svojom CUROM, mislim da se zove Lucy, a nije baš nešto. Ofarbana kosa u plavo, cice veličine šake... Odvratna je, a što da kažem, njegov nekakav ukus, valjda… Pošto se Vik i Roky poznaju još iz osnovne, naravno da je ostao, kako krasno, sada mi još fali da Vik počne pričati kako mi je bilo u kampu, samo da se to NE dogodi!!! Kako nam je počelo ponestajati tema za pričanje, a pomalo i ljubljenje mi je bilo previše, Lucy je predložila da igramo igru zvanu «KISS, KISS…», jedino pravilo je bilo nema jezika, to je pošteno. Našli smo jednu bocu i svi stali u krug. I krenulo je, Luna je dobila mog dragog i Biancinog, Lucy je dobila Won-Kya, Nika Tonya i moga, a Bianca je dobila isto Won-Kya, tada sam ja bila na redu za vrtiti, i dobila sam, ni manje ni više, nego Tonya pa Biancinog, a nakon nekog vremena, pogodite koga sam dobila, VIKA!!!!!!!! NEEEEEEE… Stala sam ispred i samo čekala, onda mi se približio, pa ja njemu i on meni, zatvorili smo oči, i samo poljubili, ali sa JEZIKOM, svi su nas samo gledali, onda nakon 5 sekundi sam skužila što se dogodilo, onda sam se samo odvojila od njega, pogledala okolo a onda u Rokya. Nije bio baš previše sritan… Nakon 5 minuta smo ja i on otišli doma, putem nije ništa rekao, držao me zagrljenu ali ne onako kao inače, nego kao da nosi nešto bezvrijedno (mene). Kada smo došli do moje kuće rekla sam mu da je to bilo slučajno, nije ništa rekao, pokušala sam ga poljubiti ali se odmakao i otišao. A ja sva u plaču sam otišla u sobu i zaspala u suzama… To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...dvadeseto poglavlje...
Tokyo, JapanČetvrtak 6.10.2004., 22:24 Dragi Dnevniče... I na kraju nije frend bio Vik, nego tamo neko livi. Ma super, sada ipak vridi da mu kupim nešto za našu prvu godišnjicu!!!!!! U školi sam Lunu odmah sutradan, nakon onoga što sam nju i Tonya vidjela skupa, pitala što je to bilo. Kaže mi da su sada par, već su skupa od subote, znači niti tjedan dana, pa dobro za nju. Nije mi htjela reći jer je mislila da ću se naljutiti što je sa mojim «BIVŠIM», a rekla sam je da mi je svejedno, ionako nismo ja i Tony bili neki bivši par. Išla sam sa Lunom i Biancom u shopping, Nika je imala neke poslove sa majkom, ne znam koje ali nije mogla doći. Nas tri nismo ništa našle u ova protekla 3 dana, ma super, ako nešto ne nađem, onda moram kupiti ono što mi je Luna predložila – MUŠKE TANGE!! Ajme meni. Pa to govori kao «ajmo u krevet, bit ću ti prva», zemljo otvori se sada!!!!!!! Prekjučer sam pričala sa Nikom u vezi sam Won-Kyem, rekla sam joj što sam rekla njemu, nije baš bila sretna, ali ni tužna. Bila je na neki način zadovoljna što to on zna, jer će sada shvatiti zašto Nika ne voli duge veze, zašto zapravo ne voli imati dečka, jer ipak to je stvarno bolno iskustvo, da je meni tako, pa ja bi se ubila tek tako… Ona to baš dobro trpi! Napokon, ja i Nika smo jučer napokon počele trenirati, moramo sada dosta vježbati, jer ipak natjecanje se bliži, a vrijeme brzo prolazi. Od svog tog vježbanja, popodne smo se samo izležavale ispred bazena. A tko nam se tada pridružio usred lijepog drijemanja… Mika-Sugi, on je zapravo prava napast, zna jako dobro uništiti nekome dan, a sada je morao i nama… Zašto nije sa svojom, takozvanom, curom iz frizerske?!?! Kako je bio dosadan, ali kada se smirio, imala sam priliku pitati ga što bi mogla kupiti Rokyu za našu godišnjicu (malo osvete ne bi škodilo, hihi)… I naravno nije ništa reka nego je samo otišao, koji luzer, peder, budala, ma sve živo… Te je večeri Nika prespavala kod mene, jer njen očuh i mama se sada svaku večer svađaju, a i Mia je kod neke frendice prespavala. Nije Niki baš najbolje kada se roditelji moraju svađati preko noći i to kada ti to još i čuješ. Znam kako je to… To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...devetnaesto poglavlje...
Tokyo, JapanPonedjeljak 3.10.2004., 21:10 Dragi Dnevniče... NEMOGU VJEROVARI!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Zašto se sve meni mora događati, kao da sam ukleta… Neki put mrzim svoj život, i to jako, sigurno niko nema gori život od mene… Jučer je Bianca malo prčkala po Internetu i pogodite šta je našla, prčkala je po Vikovoj bivšoj školi (osnovno), i otkrila da su VIK I ROKY PRIJATELJI IZ OSNOVNE ŠKOLE!!!!!!!!!!!!!!!! Ma super još mi to fali, a danas je otišao kod jednog starog prijatelj iz osnovne u njegovu kuću za ribolov, vrača se tek sutra navečer. Ako je to Vik, znam da ne ćemo doživjeti mjesec dana, sigurno će me mrziti. A jučer me Won-Ky pozvao da malo popričamo on Niki??? Iz prva nisam shvaćala o čemu je riječ. Onda mi je sve rekao, kaže: «Pitao sam Niku dali želi da ovo bude duga veza, jer ja tako inače želim da traje dugo. Ali ona je rekla da baš ne želi, kaže da je njena posljednja veza trajala samo 2 mjesec i da je prekinula iako nije ništa napravio čovik, onda mi je rekla da je imala vezu koja je trajala gotovo godinu dana. Ok, i ja sam imao tako, ali onda nadoda kako ju je on maltretirao. Želio je preći na ONO, ali ona nije htjela. Pa zato te pitam jeli to istina, ako je, ja njoj ne bi to nikada napravio??». Nažalost to je bila istina, taj njen dečko je dobio 2 godine u zatvoru, jer je maltretirao maloljetnicu, a on je tek tada napunio 18 godina. Jada Nika, znam da Won-Ky ne bi to napravio, ali nju je još uvik strah toga, ne može to tako lako zaboraviti kada je zamalo bila silovana. Kako sam danas trebala trenirati, nisam nikako mogla, samo mi se po glavi motalo o tome dali je taj Rokyev frend Vik, ako je, bolje da ne nastavim tražiti neki poklon za mjeseca dana skupa… Ali još se nešto dogodilo neobično što me začudilo. Luna i Tony su zajedno!!!! MOLIM… To ne shvaćam, ja sam mislila da Luna mrzi Tonya, ja popodne sam ih vidjela kako šeću po kvartu, to je moram pitati sutra!!! Obavezno!! To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...osamnaesto poglavlje...
Tokyo, JapanSubota 1.10.2004., 23:41 Dragi Dnevniče... Jučer sam bila tako sretna što sam vidjela Rokya, ali kako sam s njim, osjećam se kao da sam i sa Vikom, jednostavno ga ne mogu zaboraviti. I Roky i Vik su zgodni i lijepi, pa ne mogu baš birati, ja bi obojicu, ali ne želim ispasti kao ona cura… Jutro sam provela kod Luna, pričale smo o Viku i meni, i također je i Nika bila tamo, non-stop su se prvo derale pa pitale za njega pa onda opet derale, kao da sam u paklu. Što ću ja s njima dvima. Ali ipak sam izabrala Roky, to bi svako reka, pa i Bianca to isto rekla, a nikada ga nije uživo, ali sigurno oče. Bianca je danas popodne došla do mene, a tu su normalno bile i Luna i Nika, htjele su vidjeti s kim sam se družiš, kao da ja biram loše frendove, a što su onda njih dvi??? Bilo nam je super, no nismo dugo ostale. Imala sam spoj, ali to je bio DUBLE DATE, ja i Roky i moja seka Yo-Yo i njen dečko Mark… Zgodan je, i pravi đentelman. Išli smo u kineski restoran, super je bilo, a još nam je bilo –50% popusta, a nije ni bilo čudo. Roky poznaje glavnu kuharicu ovdi, a ona je i zaručnica od Rokyeva brata. Zove se Shara (amerikanka), ali je dobra. Sviđa mi se… Dečki nisu bili oduševljeni hranom, ipak su oni japanci, a ja i seka Kineskinje, pa je očito, volim sve što je kinesko… Nakon večere smo se malo vozikali, Mark je vozio, pa ima 19 godina, i visok samo 186, ok je to, ali čak je Vik veći od njega, pa je on košarkaš. Ma što je meni?? Ja sam bila na spoju s najboljim čovjekom kojeg znam, a mislim na Vika… MOLIM? Daj, saberi se Su!!! Mark ide za odvjetnika. Sada znam ako mi ikoji zatreba, on je taj za mene… To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...sedamnaessto poglavlje...
Okayama, JapanPetak 30.9.2004., 12:38 Dragi Dnevniče... Jučer je bio taj dan, nakon ručka sam otišla s njim na klupici i pričali, pokušala sam ga NE gledati u oči, uspijevala sam nekako, i nakon 20 min razgovaranja, rekla sam mu : «Slušaj ti se meni sviđaš, a i zgodan si, ali… Dali se sičaš kada si me pitao dali neko misli na mene a ja sam rekla ne, pa lagala sam. Neko misli na mene, s njim sam skoro pa mjesec dana. Sorry, ali ovo neće ići, zgodan si i sigurno ćeš naći curu jako lako. A prije ti nisam rekla da imam dečka jer su me te tvoje oči omamile. Ali možemo biti samo prijatelji?!». Kada sam i zadnju riječ rekla, onda je on reka da je nekako znao da nisam slobodna, ne znam kako ali mi je drago što sam to raščistila, sada kao da je kamen pao sa moga srca, a i da se topi, jer mi je bilo žao što sam morala ostaviti Vika tako, ali je pitanje bilo ON ILI ROKY, pa ipak Roky je za mene, jako se dobro razumijemo, a još idemo zajedno u školu, i uvijek smo skupa… Rekla mi je Bianca da sam pametno postupila, nadam se… Danas ujutro sam upoznala Biancu sa Lunom i Nikom, preko telefona naravno, kada sam im rekla što sam napravila. I sviđa im se Bianca, i mislila sam. Uh, danas napokon idem ča, a tako i blizanci, nadam se da su oni dobro proveli ovaj tjedan, ali mi je najgora što sam tako dugo izostala iz škole… Sada sam lijepo u busu, slušam Avril, gledam krajolik, pišem, i mislim na Rokya, kad ćemo se opet vidjeti, a pomalo mislim i na Vika, nekako mi je žao zbog onoga, ali ŽIVOT IDE DALJE, dakle nemam se čega bojati, ja bar mislim?? To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...šesnaesto poglavlje...
Okayama, JapanSrijeda 28.9.2004., 21:51 Dragi Dnevniče... I što da sada napravim, sada imam DVA dečka, jučer smo non-stop bili zajedno, a Bianca me gledala kao da sam vrag, sotona, neprijateljica. Govori mi da mu kažem da imam dečka, da ga ostavim, to i uvik mislim napraviti, ali ko bi mu odolio njegovim predivnim plavim okicama. One me paraliziraju, omame, ne mogu im se odupriti njima, ja padam na plave oči, Roky ih isto ima. Jučer sam rekla curama o svom «problemu», ista reakcija kao i kod Biance, samo što su mi tu uši otpale koliko su se derale, i to na sav glas. A popodne (jučer) sam javila to sestri, ona mi je ispričala jednu priču gdje jedna njena prijateljica još iz srednje je isto imala dva dečka, uspijevala je nekako naći vremena za obojicu, ali oni nisu znali da ona ima dva dečka, njih. Ali kada su otkrili a ih cura «vara» sa drugim, poludjeli su, prvo su se međusobno posvađali, a onda s njom, nakon toga su proširili priču, nakon toga niko više nije htio biti s njom, bila je bez ikoga, bila je potpuno sama. Ne želim ja tako ispasti, ali ne znam kada ni kako da mu to kažem, kako jadno, UŽASNOOOOOOOOO!!! Danas sam nekako pokušala smišljati plan sa Biancom, ništa mi nije odgovaralo, samo sam mislila na njegove plave oči. Bila sam opsjednuta njima, ali sam znala da tu mora sve stati, morala sam to sutra reći, ne znam kako, ali znam da moram, ili ću završiti kao ona cura iz sestrine srednje škole. Ne želim!!! Još mi se javio i Roky, kako sam razgovarala s njim, bojala sam se da ću mu slučajno reći ovo sa Vikom. No nisam, ok, zasada, meni neki put izlete neke stvari koje ne bi smjela reći… Koja sam ja brbljavica. To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...petnaesto poglavlje...
Okayama, JapanPonedjeljak 26.9.2004., 23:27 Dragi Dnevniče... Ma super, šta da kažem, POLJUBILA SAM VIKA!!!!!!!!!!!!!!!!! Ajmo ispočetka, jučer sam sa Biancom provela veliki dio dana, zbližile smo se, jako se dobro razumijemo. Ali navečer sam provela veliki dio vremena sa Vikom, pričali smo, ali samo to, a kada nisam bila sa njim, onda me non-stop gledao, nije uopće skidao pogled sa mene. Ali danas ni je bilo gadno, slavio se rođendan od jedne cure (jedna od onih umišljenih), i lijepo sam se provela, plesala sam, pjevala, pričala, čak smo našli i pive koje su bile negdi sakrivena. Od tada počinje cjela zbrka. Ja i Bianca smo se sakrile sa tri boce pive negdi u grm, onda je Bianca otišla na WC, dok sam pila (nisam bila pijana), ko se pojavio odmah… Vik. Nisam baš shvaćala zašto je došao, ali smo se zapričali, šalili se. I odjednom smo stali, samo smo se zagledali, kao da je vrijeme stalo a samo smo nas dvoje to znali. Kako smo se gledali, sve više smo se približavali jedni drugom, i nakon nekoliko sekundi, došao je i taj tren, poljubac. Nisam se odmakla od njega, niti ga trisnula, samo sam nastavila, uživala sam u tome. Onda je došla Bianca i sve vidjela iako smo se brzo odmaknuli, Vik je otišao, pa se Bianca počela derati na mene, ono, šapućući: «Ma jesi li ti normalna, pa imaš dečka, što će ti on. Dobro poljubili ste se, ali si se mogla odmah odvojiti od njega a ne nastaviti. Pa jesi li ti LUDA!!! Što će biti kada Roky to sazna?!?!». Uopće nisam ni mislila na to što bi bilo samnom i Rokyem ako to sazna. Stvarno sam glupa. Nakon toga razgovora sam otišla odmah u krevet, razmišljala sam, mislila sam da je ovo neki san, ali nije…Što ću sada??? Jedino mi preostaje da se ubijem. Znala sam da to moram reći Luni i Niki, i seka, mogu zamisliti kako će to biti… Stvarno sam napravila veliku grešku! To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...četrnaesto poglavlje...
Okayama, JapanSubota 24.9.2004., 20:12 Dragi Dnevniče... Nakon onog tuluma prekjučer (četvrtak), odmah sutradan tata je mene i blizance poslao u KAMP u Okayamu, a Yo-Yo je uzela Jackya opet, kao tata je htio biti malo sam, SAM???? Nas je poslao tamo da drugu stranu Japana, tj. na otoku Honshu ma super, i to do petka, ma SUPER… A ovaj kamp je ODVRATAN, UŽASAN, ma GROZAN!!!!!! Nije to neki ljetni kamp, niti za odvikavanje, niti vojni. On služi samo za ukras, uf… Nas 10 cura u jednoj kolibi, i sve su tako umišljene, osim jedne, nije kao druge, nosi marte, ima kratku ježastu kosu, pa ko prava darkerica, ili tako što, ali je baš zabavna. Zove se Bianca Tisiky, zgodno ime, voli istu muziku kao i ja, a također dolazi iz Tokya, i isto ide u 3. razred ali u jezičnu/turističku školu. Jedino mi se ona čini najnormalnijom od svih cura, bar netko… Sve su neke umišljene fufice. No do kraja ovog dana (danas) došla su tri nova člana, i to muški, i jako su zgodni, jedan je iz Tokya, zove se Vik Kson, meni najzgodniji. Ima crnu kosu, plave oči, bar 2-3 prištića, visok 190 (div, ja imam oko 172), ide u 4. razred u sportsku gimnaziju (košarkaš), kao i Nikin dečko Won-Ky, on je visok 193. Ali se danas dogodilo nešto za što sam sigurna da ću požaliti… Za vrijeme ručka smo ja i on malo pričali, pitao me: «Da li ova lijepa cura ima nekoga?! Ja nemam na koga misliti sada, imaš ti koga da misli na tebe??», i pogodite šta sam ja odgovorila: «Nemam na koga misliti??»… Sada slobodno recite da sam GLUPA, ali što sam mogla, te njegove oči su me omamile, paralizirale, hipnotizirale!!! Rekla sam to Bianci navečer, i nije mi mogla vjerovati što sam to rekla, htjela sam se ubiti, ali za ozbiljno. Bianca nije pala na njegov šarm, ona već ima dečka, s njim je nevjerojatnih 10 mjeseci, zove se Leon, i jako je zgodan, pokazala mije njegovu sliku na mobitelu, i ja sam njoj Rokya, a ona je rekla da je puno zgodniji od Vika, ali meni su obojica zgodni i slatki… Jednostavno obožavam plave oči!! To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...trinaesto poglavlje...
Tokyo, JapanČetvrtak 22.9.2004., 00:39 Dragi Dnevniče... Da ti pravo kažem, ne znam što ću, mama je otišla u srijedu ča, ja još uvik idem u školu ali sasvim nespremna, i ne znam što ću sa sobom… Sada je tata u tolikoj depresiji da ne zna jeli jutro ili noć, no na sreću da smo nabavili sluge na vrijeme, a i dobri su mogu priznati: batler James, dadilja Lucy, pospremačica Linda & kuhar To-To, oni drže situaciju u kući pod kontrolom, onoliko koliko mogu… Pošto sam cjeli tjedan bila u depresiji, Luna i Nika su htjele da odem na party koji organizira jedan iz našeg razreda, zove se Felix, malo čudno ime, ali je dobar, i također je živio u Kini, ali se preselio u Japan tek kad je imao samo 7 godina, on mi rješava matematiku uvik. Ali meni se nije nimalo dalo, a nisam znala ni šta ću obuči, a kosa mi je bila katastrofa, a tek oči, samo sam plakala, ništa više… E to su one morale srediti, sve su napravile, čak su nazvale Rokya i objasnile mu zašto mu se nisam javljala u ovih nekoliko dana. A još su se pobrinule da mu kupim i dar, ipak je to bio ROĐENDANSKI PARTY, «kupila sam mu», kao, košulju & stalak za mobitel. Ah, a što ću ja bez njih dvi (jedino ih ubiti), ali su jako dobre… Zajedno smo otišle na taj party i mogu reći da smo se jako dobro zabavile, a tamo je bio i Tony i Roky, i još mnogo zgodnih dečkiju, a izgledalo je da jedan momak nije skidao pogled sa Nike, izgleda da mu se sviđa ona, i uspjela sam mu uhvatiti ime Won-Ky Zon. Nije prošlo ni 10 minuta a evo njih dvoje na plesnom podiju i plešu, i nakon toga nestanu, pa di su bili, i našla ja njih na balkonu u jako intimnom zagrljaju, hihi… Kako slatko… Bar sam na partyu zaboravila kakvo je stanje u kući, zabavljala sam se, to je super… Drago mi je!! To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...dvanaesto poglavlje...
Tokyo, JapanPonedjeljak 19.9.2004., 22:45 Dragi Dnevniče... Ne znam što da radim, u školi se ne mogu koncentrirati, ne mogu trenirati, ne mogu ništa. Otkad mi je mama rekla da ide ča, ne mogu ništa, tako se osjećam prazno i bespomoćno, kao da sam ja kriva za ovo… Svi me tješe i govore da nisam ja kriva i da će se sve popraviti sa vremenom. Ja bi u to rado vjerovala ali ne mogu, imam takav filing da ja tu moram nešto napraviti, a pitanje je što??? Nedavno sam gledala kako je jedan dječak zaključao svoje roditelje u podrum i natjerao ih je da razmisle o tome oče li se rastaviti, na kraju nisu. Ali to je ipak samo film, ali ipak bi htjela da se ne razvedu, koja bi to bila katastrofa za blizance, a osobito za Jackya, osjećam se toliko beskorisno, kao da sam smeće koje su zaboravili baciti, UŽAS!! Danas sam gledala kako tata sjedi u svojoj radnoj sobi i puši cigarete, što inače ne radi, samo kada je u depresiji. Izgleda da je… Jadan tata… Užasno se osjećam, tako usamljeno, tako hladno, tako JADNOOOO… Ne znam što ću, sada bi se radije ubila nego ovako osjećala, grozno… Još sam čula mamu kako govori tati da neće otići ako se riješi one tajnice, a tata je rekao da ne može, da joj treba, kako je glup. Radije bi uništio svoj brak koji je trajao punih 20 godina nego otpustio onu američko smeće. Koji sjeban život ja imam, kada ti se čini da je sve odlično, sve je užasno na kraju. A još je mama otkrila da je ona tajnica u drugom stanju, pa je još više ljuta i još joj je veća želja da nestane iz «njegovog» života. Kako mrzim svoj život!!! zašto to tata jednostavno ne napravi, zašto mu je to teško? Ja ću to napraviti ako treba, HOČU! To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...jedanaesto poglavlje...
Tokyo, JapanNedjelja 18.9.2004., 22:25 Dragi Dnevniče... Kada sam se prekjučer vratila iz Kine, odmah sam otišla kod Nike, a blizanci su otišli kod tatinog rođaka koji isto ima blizance, a Yo-Yo je uzela Jackya kod sebe, baš si je nabavila nedavno stan, ali nije još potpuno spreman, taman za njih. Kad sam došla do njih, odmah sam im počela pričati o mojem problemu… Kada sam pričala, nisam se ja plakala, nego Nika, pa sam nju pitala što je bilo, e onda je meni govorila kako mi se blago. MOLIM?? Tek nakon nekog vremena mi je objasnila kako ona nikada nije upoznala svoga oca, kaže joj mama da ih je napustio čim se rodila, pokušala je stupiti nekako s njim u kontakt, ali je odustala. Nikada joj nije poslao pismo, ni razglednicu, ništa, sada ima očuha, Mijin pravi otac. A ja sam mislila da je moj život tako jadan, njen je gori, bez uvrede… Onda sam se jutros našla sa Rokyem, i njemu sam rekla svoj problem, onda je on meni reka da je on imao isti takav problem, i opet, MOLIM?? Kaže mi da se njegov otac već tri puta ženio (njegova je majka ona druga), dakle to znači da je njegov brat Yo-Chan zapravo polubrat iz prvog braka, a da ima i sestru Suzii iz drugog braka (njegova prava sestra) i malu sestru Megi iz ovog zadnjeg braka, kako komplicirano, i svi oni žive kod oca, niko kod majke, kako tužno, ali se viđaju svaki drugi vikend. Jadničak… Popodne sam samo skoknula do kuće da uzmem knjige za sutra za školu, i na što zateknem, mama kako sprema kovčege u svojoj sobi, kada sam ju pitala di ide, ona je meni rekla: «Idem kod tete Molly, znaš, meni i tati treba vremena da se ova zbrka raščisti. Idem u srijedu, samo da znaš.», nakon toga je otišla u kupatilo i isplakala se, kao da nas neće nikada više vidjeti.. Jadna mama, jadni mi svi, a posebno tata, vidjela sam ga kako plaće plače u svojoj radnoj sobi. Ne mogu zamisliti kako je njemu… To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...deseto poglavlje...
Peking, KinaPetak 16.9.2004., 13:34 Dragi Dnevniče... Kao da je ovo sve neki san, reklo bi se da imam savršen život, ali nemam. Istina imam dečka iz snova, jako dobru sestru, odlične prijatelje, super sport i ljubimca, ali mi jedino fale roditelji. Imam ih, ali u ova tri dana samo se svađaju, oni inače nisu takvi, oni se inače vole, rijetko kada svađaju. U srijedu kada smo išli u restoran da proslavimo godišnjicu bake i djeda, njih dvoje nisu rekli ni riječ jednom drugom… A sada se i doma svađaju kada smo i mi tamo. Jednu sam ih večer (jučer) slušala, mama ja govorila kako tata ima ljubavnicu, ona nova tajnica koju ima, mislim da se zove Judie, ona je amerikanka. Jednom kada je mama nosila ručak tati jer je imao jako važan i dugačak slučaj (odvjetnik), rekla je da je vidjela kako tata gleda u nju i ona u njega, kao da su zaljubljeni, a mama to zna, ona je bila milijun puta zaljubljena. I još ga je pitala zašto neki put dolazi kasno doma, on ništa ne odgovara, kao da nešto krije, ili tako što. Onda se bunila zašto je prihvatio posao u Japanu a ne u nekom drugom gradu u Kini, to se i ja pitam, pa je onda otkrila da je i ona isto išla, pa ju je kao slijedio, jadni oni… A tu večer je spavao na kauču, ne jadan tata, ali i nešto ne shvaćam, ako je ovo tatina kuća, zašto onda on spava na kauču, ah da, jer je mama žensko, a žena uvijek sve dobiva, to mi je rekla mamina mala sestra Li-Jung, ona ja pravi komad. Moja mama također ima veliku obitelj, ima Molly, njena sestra blizanka, te dvije mlađe sestre, Li-Jung i Sona. Jadni blizanci, i Jacky, a i ja, sada se jadni molimo da ovo prođe, i da ne mislimo na gore - RASTAVA… Kada se danas budem vratila, opet ću prespavati kod Nike, a i Luna će biti isto tamo, i to preko cijelog vikenda, sada znam koja će biti tema za te dane: RODITELJI, ma krasno. Bit će tješenja i plača, sigurno… Stvarno se bojim rastave, jedna cura iz moje bivše škole (Kina), njoj su se roditelji rastali, jadnica, nije išla u školu 2 mjeseca, a još joj je i majka umrla u prometnoj nesreći, a njena mlađa sestra je u kolicima i izgubila je pamćenja (amnezija), jadnica nikako nije mogla učiti od depresije, tako da je pala razred, tj. više ni ne ide u školu, tako su mi bar rekli, jadnica… Ja se toga bojim, da se meni to ne dogodi… To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...deveto poglevlja...
Peking, KinaSrijeda 14.9.2004., 23:49 Dragi Dnevniče... Koje sam ja sreće, mama mi je rano ujutro javila da danas idemo u Kinu, Hong-Kong da posjetimo baku i djeda (sa tatine strane), a i sjetila sam se, sutra je njihova godišnjica. Odmah sam dotrčala doma i spakirala, i bit ću tamo do petka. I super što idem kod njih, na njih se mogu za sve osloniti, prošli put su me pitali što želiš, a ja sam rekla: «Malog psića, zlatnog retrivera, nije bitan spol!!», a oni su rekli: «Vidit će mo…», to znači da ću ga dobiti, nadam se… Jer moj tata je jedinac, i kada smo se mi rodili, baka i dida su bili oduševljeni. I pokušaju nas učiniti što cjenjenijima, a za to znaju pretjerati… Putem sam razmišljala kako bi nazvala svog psa, i odabrala sam, ako bude ženjka zvat će se Lu-Lu, a ako bude mužjak, onda možda ili Miki ili Oto, zgodno… I kada smo došli u Hong-Kong, kod bake i djeda, za sve nas (osim Jackya) nas je čekao poklon, i pogodite što je to bilo… ZLANI RETRIVER, i to ženjka, dakle, zvat će se Lu-Lu!!!!! Yo-Yo je dobila papigu zvano Ko-Ko, a blizanci su dobili zeku, bijelog sa crvenim okicama, zove se Muki, kako super!!!!! Lu-Lu ima samo 2 mjeseca, jako je zaigrana, a i nestašna, odvela sam je u malu šetnju parkom koji je blizu kuće. Bilo je super!! Dva sata smo trčale, koliko ta mala ima energije, uf… Kada sam se vratila, čekalo me neko jako čudno iznenađenja. Baka i djed su otišli rezervirati stol u nekom restoranu zvan «Kong restoran», ali to nije bilo čudno, čudno je što sam čula mamu i tatu kao se svađaju, nije bilo nikoga doma osim mene i njih, pa sam sve čula. Mama se ljutila jako na tatu, pošto su baka i djed sa tatine strane, derala se na njega što su oni kupili životinje nama djeci?! Što nam stalno davaju neke poklone, da će nas razmaziti, molim?? A mama baš ne voli životinje, pričala mi je mamina sestra blizanka Molly da je mamu ugrizla njihova mačka, i od tada baš i ne voli njih, a ni druge životinje. Koja tužna priča… Zato mama baš koristi i pravo krzno za njene kreacije, uopće joj nije stalo do njih toliko… Ali stvarno je čudno što se svađaju, prestali su kada su blizanci došli sa igrališta, oboje treniraju nogomet pa su malo vježbali. Ali meni se nimalo nije sviđalo što su se svađali. Kada je došla Yo-Yo, njoj sam to rekla, a ona je na to rekla: «Sigurno nije ništa strašno, vidit ćeš, sutra će to zaboraviti.». Nadam se… To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...osmo poglavlje...
Tokyo, JapanUtorak 13.9.2004., 23:23 Dragi Dnevniče... U ponedjeljak (jučer) kada sam došla u školu, svi su me čudno gledali, osobito sve ženske?? Kada sam sjela u svoju kupu, evo Lune i Nike i one mi počnu govoriti: «Ovo moraš čuti, znaš li zašto te svi gledaju… Ne znaš?? Evo ovako… Roky je jedan od najpoželjnijih dečkiju u cjeloj školi, ali ga je teško dobiti!!! Zato se svi dive tebi zbog toga… Sada ti svaka cura zavidi, iz 3.a, 3.b & 3.c, ma SVEEEE!!!». Čoviče, nisam ni znala za to, ali ne čudi me za Lunu, ona uvik dobije sve informacije… Nakon škole sam imala trening, ja i Nika smo bili tamo, malo dosadno, pošto ima malo terena, a puno igraća, malo teže da ćemo vježbati za natjecanje koje je za 4 mjeseca, čini se daleko ali će brzo doći. Tako da imamo na kraju treninge pon. i sri., i to samo 1h, onda mi je sinula jedna od ludih ideja… Pošto smo ja i Nika partnerice, a obje imamo teren za tenis, kao i svi drugi, odlučili smo da vikendom vježbamo na vlastitim terenima, samo mi partneri… Zgodno, trener se složio. Rekao je da je to jako dobra zamisao. COOL!!! No danas je bilo rezervirano za prespavanje, ja kod Nike, super, tako da odredimo raspored treninga i gdje i kada. Kad sam došla do nje, odmah su mi za oko pale one medalje koje je ona osvojila: 4 zlata, 2 srebra & 5 bronci. Impresivno… Kako smo radile plan za trening, evo pojavi se Nikina sestra, Mia, zapravo polusestra, Nika ima očuha, nije mi htjela reći za njezinog pravog oca, rekla je da ga ne zna. Kako je slatka, a ide sa mojim bratom Billyem u razred (5.b), zgodno, a meni se čini da mu se ona sviđa, pa i je lijepa. Nakon plana, nas dvi smo počele se zezati okolo, ali najviše smo plesala. Bilo je super!!! Kako smo se umorile od plesanja, odma smo otišle u krevet, ionako imamo sutra školu… Bljak! Uvijek nam ona mora pokvariti zabavu… To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...sedmo poglavlje...
Tokyo, JapanNedjelja 11.9.2004., 21:30 Dragi Dnevniče... Jučer mi je bilo genijalno, nisam mogla zaspati od tolikog uzbuđenja, srce mi je lupalo kao ne normalno, ali sam uspjela. Pošto je danas nedjelja, znala sam što me čeka, LUNA & NIKA. Jako očito, nije prošlo ni 5 min od kada sam se probudila, a eto njih dvi na vratima, a plus to i moja draga sestra Yo-Yo je tu bila… A pitanja je bilo ko u priči, to sve iz njihovih ustiju, nisu me ni u WC puštale dok im ne odgovor na pitanja… «Di ste bili?»; «Što ste radili?»; «Što je govorio?»; «SVE NAM RECI, U DETALJIMA!!!!», «I nema izvlačenja!» No mobitel me je na čas spasio, došla mi je poruka, od Rokya!!! Kaže: «Jučer mi je bilo super, možemo to ponoviti. Može danas…», i nakon toga su me pilale da mu kažem DA, pa to sam i sama znala, odgovorim mu: «Može, samo reći gdje i kada…», i došao je brzo i odgovor: «U parku kod ljuljački u 5h.», i ja normalno: «OK…»… To me nakratko zadržalo od ispitivanja, ali evo njih opet. E tu nisam imala spasa, sve sam im rekla, no nakon toga je došla još jedna poruka: «Onaj poljubac ja bio super…:)». E to nije smio poslati, sada su me još više pilale… No došao je ručak, tu su njih dvi ostale i jele s nama, izgledalo je da se nikada ne predaju. A poslije su mi govorile šta da obučem, koja gnjavaža. Ne daju mi ni da se sama obučem, kao da sam beba, moj Bože!! Na kraju sam ja pobijedila oko odječe: plava majca na špaline, crne traperice, kaiš-lanac & bordo marte. Napokon sam otišla, njih tri sam ostavila da umru od znatiželje… Napokon smo se i našli, pričali smo puna 3h, malo se i ljuljali, on me i škakljao, a i vatali smo se, a onda je došao i neki problem. Brat ga zove da mu dođe nešto pomoči u restoranu, koji BAD… No nema veze, ipak idemo u isti razred. Vidit ćemo se svaki dan… Kada sam došla doma nije bilo njih dvi, samo su mi poslale poruku: «Ti si sigurno najsretnija cura u cijeloj školi, ne. Na cijelom svijetu!!». Pa tako se i osjećam, da mi je samo znati… Mislim, neće me valjda sve cure u školi mrziti?? To je sve, Bok! |
Život nikad nije savršen...
...šesto poglavlje...
Tokyo, JapanSubota 10.9.2004., 22:25 Dragi Dnevniče... Luna mi je ispričala u vezi Tonya, kako mi ona kaže. Tony i Luna se znaju od prije, još iz osnovne. Tony je stalno pitao za mene, iako Luna nije znala puno o meni, njemu je to bilo dovoljno. Njemu je to «ljubav na prvi pogled», molim? Zar to još postoji? A jučer u školi me non-stop slijedio, kao da smo zajedno, pa da i jesmo tehnički, kada sam mu rekla «MOŽDA», koja sam je glupača… Nisam ga se nikako mogla riješiti, tj. nisam mu nikao rekla da je gotovo, zapravo, da nije ničega bilo, dane želim biti s njim, ali isto ga ne želim povrijediti… Na kraju se pojavilo moj pravi princ na bijelom konju: Roky!!! On me spasio od Tonya, rekao mu je jako dubokim glasom: «Ostavi je Tony, nije tvoj tip, ona je moj tip!!!», isprva sam se začudila što je to rekao, zapravo, iznenađena, kao da mi čita misli. I koje čudo, pustio me, dobro, znam, njih dvoje se poznaju još od malih nogu (Luna mi je rekla), zapravo, prvi susjedi, ali kako je popustio, kao da ga se bojao. Čudno??? Jako čudno!! Kada mi je završila škola, našla sam se sa Rokyem, Roky mi je rekao da mu nije žao što je rekao Tonyu da sam ja njegov tip, ionak me mislio pitati za spoj, ali nije znao kako. Pa super, ako ovaj spoj prođe dobro, imat ću savršenog dečka!!! Pola želja mi se ostvarila, sada još jedna i evo mog savršenog života!!!! Spoj nam je bio danas, i bio je 100x bolji od prošlog, iako za mene ono nije spoj. Roky me odveo u jedan jako fini restoran, tako ja volim, čita me kao iz knjige. On je pravi đentlmen, zna kako oboriti curu s nogu. On je naručio za mene (kako romantično, kao u filmu). Uzeo je pohana mesa sa kuhanim krumpirom, sa preljevom od sira, i prekrasna šarena kupus salata. Zgodno!! Ja volim pohano meso, a Roky mi je reka da su ovdi najbolji, da nema boljih, pa dobro, da probamo… Kada sam probala, bila sam zaprepaštena, ODLIČNI SU!!!! Tek nakon toga mi je reka da njegov stariji brat Yo-Chan vodi ovaj restoran, nije ni čudo što se zove «ROKY» .Nakon večere me odveo kući, pred mojom kućom smo malo pričali sa onda je došao… KISS (I to dobar!)!! Poslije me pitao: «Vidimo se sutra?», a ja sam mu onako omamljeno rekla: «Naravno…» E sada znam šta me čeka preksutra u školi, ili sutra, još gore. LUNA & NIKA će me napasti, sve se zna… To je sve, Bok! |
